kalenic pijaca

Zašto radije biram pijacu nego supermarket

Kalenić

Ne znam za vas, ali meni pijaca budi neka od najlepših sećanja iz detinjstva.

Kad sam bila mala, svakog vikenda sam išla sa roditeljima na Kraljevačku pijacu u kupovinu svega što može da treba jednoj kući. Kraljevačka pijaca je jedna od najsnabdevenijih u zemlji – pored regularne pijace, kakvu obično viđate u svakom gradu ili opštini, ima čak i veliki kvantaš na kom se roba prodaje u većim količinama. To je ono gde se odaberu najlepše paprike za ajvar u jesen, u velikim kartonskim kutijama.

Na Kraljevačkoj pijaci ćete naći apsolutno sve. Sećam se kad je mama na njoj kupila veliki kofer sa escajgom za 12 osoba. Kad se otvori izgleda kao da je upravo stigao sa nekog francuskog dvora, savršeno složene kašike, viljuške, noževi, mali i veliki, jedni do drugog u materijal koji liči na neki crveni pliš. Tu su mi roditelji kupili svaki par patika do sedmog razreda osnovne. Ono kad biraš pa mama čučne i proveri ti palac. Farmerice, majice, donji veš, metle, kvake, ekseri, toalet papir, mušeme, nameštaj. Svega ima.

Svakog vikenda smo odlazili da kupujemo nenormalne količine hrane, delom zbog toga što nas je u kući stvarno uvek bilo dosta, a delom zbog toga što moj tata baš obožava hranu. Mislim da ne može da se suzdrži kad vidi sve te rumene jabuke, zreli paradajz koji hoće da pukne od soka, banane naređane u planine, obli crni luk, velike prutove praziluka. Sve što ugledamo i što nam se učinilo privlačnim, vukli smo dalje kroz redove i redove kraljevačke pijace, kupujući kod svakog ponešto, a nikad kod jednog sve.

Ni mama ne zaostaje u svom oduševljenju pijacom. Ona voli da u kući uvek ima dovoljno zalihe za sve što može zatrebati za ručak za celu našu veliku porodicu, a i za omanju četu gostiju, za narednih nedelju dana.

Zato smo sa pijace uglavnom vukli kese svi skupa, mama, tata, ja i sestre ako pođu. Znate kad imate u rukama previše kesa, pa vam se kese urežu u ruke, toliko da vam ruke pobele. Ali to su sve bili uvek srećni trenuci.

Sećam kad me je tata vodio kod svog drugara koji na pijaci drži pravu pečenjaru, sa uvek vrućom prasetinom, i koji je za mene pravio sendviče sa mesom u isto tako vrućoj lepinji. Ma i danas se sećam ukusa. Ispred pečenjare su bile one stare stolice i stolovi, sa nebrojeno puta isflekanim stolnjacima, i stolicama sa narandžastim naslonima, made in Yugoslavia.

‘de si slatka bako!

Ali da skratim priču, ako već nisam otišla predaleko i preširoko – zašto bi iko sebi i svojoj deci uskratio ovakvo iskustvo?

Ne verujem da ćete ikad naići na nekog ko ovako priča o odlasku u najveći i najsnabdeveniji supermarket, opremljen neonskim belim blještavim svetlom. U supermarketu nećete sresti bakicu iza tezge koja je spremna da nahvali svoj prozivod i da ga lično, samo za vas, pretumba, ne bi li našla najbolji komad povrća i voća.

U supermarketima će vam retko dobaciti foru i osmehnuti vam se iskreno dok ćaskaju o životu, komšije među tezgama. Retko ćete videti da neko plastičnom flašom, sa izbušenim zatvaračem, osvežava svoju robu.

A još razmislite o tome da su ti ljudi koji rade na tezgama tu i po snegu i po ledu. I kad je napolju prevruće da se sve topi, i kad moraju da potegnu za kojom rakijom ne bi li se ugrejali na minusu jer stoje napolju. Često su i sami uzgajali to što na tezgama stoji, sa rukama ispucalim od teškog rada.

Samo kažem, i verovatno ste toga svesni, ali kad kupujete u supermarketu, sve ide u kasu šačice mnogo bogatih ljudi. Kad kupujete od malih proizvođaća, pomažete jednoj maloj porodici da preživi.

Zato ja svake subote idem, više ne na Kraljevačku pijacu, ali na Kalenić. Tu kupimo opet sve što nam treba za kuću – od konzerve tunjevine, preko toalet papira do krompira.

Živele pijace, živeli mali proizvođači hrane!

Ostavite komentar!

Leave a Reply